Kraj najkraćeg meseca u godini rezervisan je za krupne stvari, malo ironično ali očigledno tako. Najavljen susret u Briselu povodom izjašnjavanja o franscusko-nemačkom predlogu/EU predlogu rešenja statusa ili formalno pravnog formata odnosa Kosova i Srbije izaziva i nade i sumnje. Iako je sam tekst predloga ostao prilično nepoznat javnosti, iz onoga što je u medije dospelo kao verdostojan stav iz tog predloga kod običnog čoveka izaziva najviše dozu nepoverenja i pre svega zbunjenosti.
Šta se u tom predlogu zapravo nudi i traži to niko ne zna jer se stavovi dveju strana u tom pogledu kao po običaju razlikuju taman onoliko da običan čovek ne zna kome da veruje. I jedna i druga strana tvrde da je predlog prihvatljiv ali ni jedna ni druga strana ne dele zadovoljstvo predlogom već ga tumače kao princip uzmi ili ostavi.
Kome se to u EU žuri da kosovski problem reši preko noći i, narodski rečeno, preko kolena, to još niko ne zna. Ono što ostavlja utisak krajnje ozbiljnosti je nedavna poseta celokupnog diplomatskog tima EU i SAD dvema stranama, pa se zaista stiče utisak da je došlo krajnje vreme da vidimo gde smo u svemu tome i šta smo do sada postigli. Iskustvo nas uči da ne očekujemo mnogo, ni jedni ni drugi, jer niti je ovo prva a verovatno ni poslednja politička ofanziva u smeru priznanja Kosova od strane Srbije ili barem prihvatanja realnosti na terenu kako se to eufemistično formuliše.
Da stvar bude još konfuznija obe strane tvrde da je predlog dobar pa se postavlja logično pitanje šta je ko kome dao u svemu tome i ko se čega odrekao u korist postizanja dogovora, jer nelogično je da niko ništa ne da a da se dogovor postigne. Pominjanje eksteritorijalnosti SPC, formiranje ZSO, ne postojanje de jure priznanja je nešto što svi zameraju Kosovu, ali sa druge strane prihvatanje ulaska Kosova u medjunarodne institucije je glavna tačka osporavanja celog dogovora na srpskoj političkoj sceni. Princip dve Nemačke je odavno odbijen a ipak sve ovo ponudjeno upravo na to liči pa se postavlja logično pitanje kako će sam dogovor biti formulisan na kraju i koji oblik odnosa će dve strane imati nakon postizanja ovog dogovora ako do postizanja i dodje, jer svi o dogovoru i planu govore načelno a niko u pojedinostima i konkretno.
Dvadeset sedmi februar se u medijima ali i na političkoj sceni predstavlja kao dan D, a toliko je toga nejasnog u vezi svega toga da je običnom čoveku taj dan zapravo samo običan februarski dan, ne zato što ga rezultat ne zanima već jedino zato što o svemu tome jako malo zna. A budimo iskreni upravo taj mali obični čovek jedini u svemu ovome potpuno zavisi od rezultata pregovora. Ostaje nam da sačekamo da sve ovo prodje, samo ostaje jedna mala doza straha da u tom čekanju ne dodje onaj trenutak kada će za sve biti kasno. I ovo ne govorimo bez pokrića, već pre svega iz dosadašnjeg iskustva, a priznaćete ono nije malo.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
