Izmedju de facto i de iure

Sastanak u Ohridu će po izjavama izaslanika SAD i EU biti finalizacija dogovora o sprovodjenju dogovora o normalizaciji odnosa, jezički komplikovano a pravno prilično detaljno rečeno.

0
218

Krajem februara smo imali priliku da vidimo početak nekog novog procesa pregovora izmedju Beograda i Prištine, na starim osnovama a po novom modelu. U celoj toj igri reči krije se u stvari novi pristup celokupnom procesu ostvarivanja onoga što je potpisano unazad nekoliko godina u briselskom procesu uz dodatak nekih odredbi koje bi bile obavezujuće za obe strane. Medjutim, upravo u tim detaljima, koji su dodati u novu francusko-nemačku platformu i koja je posle februarskog sastanka u Briselu postala nova osnova pregovora, se kriju one sporne tačke za obe strane. Iako bi se moglo reći da je novi process pregovora na novim osnovama u stvari put ka priznanju nezavisnosti Kosova od strane Srbije više puta smo čuli da taj potez niko ne očekuje i da pregovori koji se vode nemaju kao krajnju posledicu taj potez Srbije. 

Posle velike medijske pompe koja je pratila pregovore u Briselu 27-og februara činilo  se da je interesovanje javnosti opalo nakon izjava obe strane da se ništa konkretno nije ni dogovorilo  ni potpisalo, ali samo za  kratko, novi sastanak koji je najavljen za 18-ti mart još više okupira pažnju medija, političke i diplomatske javnosti, ali pre svega samih gradjana. To interesovanje je delom veliko i zbog pompeznih novinskih naslova kao i vesti na portalima i televiziji koji apostofirajući sam sastanak daju veliki značaj i tome šta će se u Ohridu i dogovoriti ma koliko to bilo važno ili ne. Naravno, u svoj toj medijskoj borbi za što ekskluzivniji naslov sami gradjani u čije se ime i pregovara ostaju neinformisani sa nejasnim saznanjima u vezi svega što ove pregovore prati. Kao takvi prepušteni su raznim tumačenjima  i interpretacijama celokupnog značaja i poente pregovora pa se iz toga nikako ne može doneti jasan zaključak šta nam zapravo ti pregovori donose novo.

Dok srpska strana insistira na ZSO kao osnovi pregovora i činjenici da ona nije formirana ni punih 10 godina nakon potpisivanja dogovora, dotle kosovska strana konstantno insistira na medjusobnom priznanju kao jedinom uslovu za formiranje maločas pomenute ZSO. Sudeći po izjavama onih koji te pregovore koordinišu, a pre svega predstavnika EU i SAD, Zajednica srpskih opština će morati da bude formirana, ali u kom obliku i po kom modelu to je već veliko pitanje. Dok sprska strana traži velika ovlašćenja dotle kosovska strana traži model po kom bi pomenuta Zajednica bila dovoljno ograničenih ovlašćenja da njeno postojanje bude čak i neprimetno za centralne vlasti u Prištini. 

Sastanak u Ohridu će po izjavama izaslanika SAD i EU biti finalizacija dogovora o sprovodjenju dogovora o normalizaciji odnosa, jezički komplikovano a pravno prilično detaljno rečeno. Ako se vodimo samim izjavama kao i osnovama sastanka u Ohridu, ni na tom sastanku neće biti ni potpisa ni konačnih dogovora o nečem presudnom ali svakako taj sastanak predstavlja još jedan korak napred u tom novom procesu pregovora po novom modelu pa se samim time i očekuje da se sa tog sastanka čuje u kom smeru zapravo ide ceo pomenuti proces i koje su te često pominjane crvene linije i jedne i druge strane preko kojih ni jedni ni drugi neće prelaziti. Reklo bi se da su očekivanja medija velika, politika i diplomatija očekuju nešto konkretnije a dok sami gradjani očekuju samo i jedino jasan odgovor ka čemu ovaj proces vodi i šta je sve u njemu podrazmevano. Jer i pored čestih medijskih istupanja i jedne i druge strane, i dalje je nejasno šta ovaj proces nosi u sebi i šta se može očekivati nakon toliko najavljivanog sastanka u Ohridu. Jedino što je svima odavno jasno je da povratka na staro nema, jer to su se složili svi učesnici u pregovorima pa se samim time stvorio svojevrsni vakuum koji ostavlja prostora za razna tumačenja. Izjave svih aktera u procesu novih pregovora su jako optimistične, konkretnije i jasno odredjene u pogledu očekivanja, ali o detaljima niko ne govori ni javno ni jasno. Medjutim, odavno je jasno da de iure priznanja neće biti, a po izjavama koordinatora sastanka to niko i ne očekuje, ali je jasno i to da delovi platforme koji su poznati dovode do zaključka da je to zapravo de facto priznanje, ili kako se eufemistično kaže konstatovanje realnosti ili normalizacija odnosa. Pa se običnom gradjaninu ostavlja da u tom prostoru izmedju svih ovih izjava, navoda, vesti i tumačenja, stavi i neko svoje shvatanje svega ovoga što se dešava oko nas a u naše ime, pa kad je već u naše ime barem bi bilo pre svega normalno da mi koji smo krajnji korisnici rezultata pregovora i sastanaka budemo informisani na pravi način. 

Naravno, sastanak u Ohridu nije poslednji i to niko i ne očekuje – proces pregovora je sam po sebi dug i detaljan, ali posledice koje takvi sastanci donose kao rezultat su zapravo ono što će nama običnim gradjanima činiti osnovu za dalji opstanak. Možda bi bilo dobro da jedna od tačaka na agendi za sastanak u Ohridu bude i to kako će to gradjani osetiti na sebi jer sve to gubi smisao ako su posledice na terenu loše. Na kraju summa summarum, očekivanja od sastanka u Ohridu nisu ni velika ni mala već bi se više moglo reći da su neizvesna ali sastanak je 18-og, pa da sačekamo jer svakako nam ne preostaje ništa drugo.    

Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.