U proteklih sto dana, pored Prištine i građani Mitrovice dobili su priliku da iskuse Manifestu u svom gradu. Usred reke Ibar, u blizini glavnog mosta, simbola etničke podeljenosti grada na južni i severni deo, pojavila se skulptura „Evropa bez spomenika“, osmišljena da „omogući bezbedno i veselo mesto za okupljanje“.
Ovaj rad replicira oblike betonskog spomenika koji se nalazi iznad grada, uz pomoć skela. Međutim, umesto da replicira njegov oblik kapije, tri dela su bila prevrnuta i razbacana gotovo nasumično unutar reke – kao da se dete igralo sa nekim građevinskim blokovima – kako je istakla umetnica.
Unutar građevine nalazile su se paviljonske sunčane senke i javna sedišta, a na skele se moglo penjati i igrati.
Ideja je bila plemenita, inspirisana citatom arhitekte Bogdana Bogdanovića:
„Sanjam o Evropi bez spomenika. Pod tim mislim bez spomenika smrti i katastrofe. Možda filozofska konstrukcija: gradimo spomenike ljubavi, radosti, šale i smeha.”
Nažalost, realizacija je postigla upravo suprotno. Dobili smo praktično neupotrebljivu apokaliptičnu skulpturu (dekonstruisani simbol grada) smeštenu usred zagađene reke u neposrednoj blizini mesta gde se izlivaju fekalije iz kanalizacionih cevi, koja se više može smatrati spomenikom katastrofi i to ekološkoj.
I to bi bilo sasvim u redu, da je namera bila da se pošalje poruka upozorenja stanovnicima Severne i Južne Mitrovice „vidite koliko ste zabrljali, sad se među bakterijama i virusima iz sopstvenog izmeta mirite i družite“. Ali ne, proklamovani cilj je bio kreiranje „bezbednog i veselog mesta za okupljanje“.
Kada su se tokom leta počeli nazirati obrisi metalne konstrukcija, ja, ali i mnogi drugi bili smo zaintrigirani o čemu se radi. Ubrzo smo imali priliku i da saznamo na panou postavljenom uz obalu reke, u neposrednoj blizini mosta.
Oni koji ne poznaju Mitrovicu toliko dobro nisu upoznati sa smradom koji se oseća kada silazite ka reci u blizini glavnog mosta – razlog, između ostalog, kanalizacione cevi iz kojih se izlivaju fekalije direktno u reku.
Ne poznajem osobu iz Mitrovice koja je pa čak i razmatrala da kroči u reku makar i da rashladi stopala tokom vrelih letnjih dana, (na stranu politička situacija i zategnuti međuetnički odnosi) upravo zbog gorenavedenih razloga.
Iako sam bila zainteresovana da iskusim „Evropu bez spomenika“, zagađena reka i nesnosni smrad bili su jači od moje želje za kulturnim uzdizanjem.
Čitajući kako je umetnica doživela reku, koja je primetila da je voda na južnoj obali plitka, bistra i sveža, da postaje sve dublja prema severnom delu gde su strateški postavili klupe da građani mogu ležati iznad jače vodene struje i osetiti kako reka prolazi i struji ispod njih, zapitala sam se da li pričamo o istoj reci.
Kontaktirala sam svoje prijatelje koji žive i u južnom i u severnom delu, i čini se da smrad ne osećam samo ja, da se fekalije iz kanalizacionih cevi izlivaju u reku, i da je puna smeća. Nisam sigurna kako umetnica ništa od toga nije zapazila.
Nisam sigurna šta je ova skulptura omogućila građanima Mitrovice, ali znam šta nije – bezbedno i veselo mesto za okupljanje.
U jednom se slažem sa umetnicom, reka jeste lepa, još samo da nije zagađena i puna smeća pa da zaista možemo da uživamo u njoj, ali to je već naš problem.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
