(Ovaj tekst je prvobitno objavljen 13/08/2016)
Umesto da mostovi spajaju obale i ljude na njima, u ovom slučaju most je nepremostiva prepreka koja se svakodnevno koristi u političke svrhe.
Severna Mitrovica je kroz svoju noviju istoriju imala mnogo prelomnih trenutaka ali je skoro svako dešavanje, bilo ono bezbednosno ili političko bilo započinjano i završavano samo na jednom mestu, na mestu gde se nalazi granica izmedju dva naroda, dva grada, dve opštine i naposletku dva sveta. Jasno je odmah da se radi o glavnom mostu na Ibru koji se slučajno ili ne nalazi u strogom centru oba grada, a ipak je mesto koje je obeleženo mnogim stradanjima i nevoljama svih gradjana Mitrovice.
Da jedan most može izazvati toliko problema niko ne bi mogao da poveruje ali nažalost je tako, jer taj most kao što smo već rekli ne predstavlja samo gradjevinu već mesto gde se odlučivalo o opstanku severnog dela Mitrovice koji je naseljen većinskim srpskim stanovništvom i čiji opstanak je odmah nakon završetka rata bio doveden u pitanje. Medjutim da situacija bude još gora Priština je pokušala tokom leta 2011 da preko noći uspostavi svoju vlast na severu Kosova. Sve bi to bilo naizgled normalno da u tom pokušaju nije primenjena prekomerna sila koja je izazvala gnev Srba na severu Kosova pa su posegli ponovo za onim merama koje su primenili i leta 1999. Nažalost svih nas, na nasilje prištinskih institucija je odgovoreno nasiljem i usled svega toga dobili smo situaciju u kojoj je svaka strana sebe smatrala pobednikom a da pritom pobednika nije ni bilo. Ono što je obeležilo prve dane sukoba bilo je postavljanje barikada na svim saobraćajnicama koje su sever povezivale sa južnim delom Kosova. Dok je Priština dobila blokade na severu, isto tako je sever dobio blokadu samog sebe i plodno tle za cvetanje kriminala najvećih mogućih razmera.
Jedno od mesta gde je preko noći osvanula barikada je bio i most na Ibru u Mitrovici. Nažalost ponovo je most dobio na svom značaju u negativnom smislu. Ponovo se na njemu odlučivalo dokle je ‘naše’ a dokle ‘njihovo’. Iako smo svi mogli predpostaviti da je sve to pripadalo samo nama koji živimo ovde ali kao da toga nismo bili svesni i kao da je u jednom trenutku sve nas obuzela neka neopisiva panika i misao koja nas tera na samodestrukciju.
Posle niza pregovora i popuštanja obe strane došlo se do nekog dogovora ali most je i dalje ostao zatvoren jer je neko od vlasti na severu tako odlučio pa je odvratnu barikadu od gradjevinskog šuta zamenio mestom koje je ironično nazvano Park Mira. O kakvom miru se radi to još niko nezna ali svejedno je, park je ostao tu sve do onog trenutka kada je taj isti neko odlučio da je mostu potrebno renoviranje i sveobuhvatno uredjenje, iako po mišljenju velikog broja stručnjaka i arhitekata za to nije bilo potrebe. Već u prvih nekoliko dana svima je bilo jasno da je to samo jedan od metoda da se most što duže učini neprohodnim samo što je u ovom slučaju to uradjeno na mnogo perfidniji način i uz upotrebu zvanične procedure. Pod plaštom nužne potrebe renoviranja mosta uskraćene su nužne potrebe gradjana oba dela grada. Da li je to baš bilo potrebno to niko od gradjana nezna, mada većina i ne brine o tome previše već je situaciju na terenu prihvatila takvu kakva jeste i počela da zajedno s njom živi kao da se ništa nije dogodilo.
Umesto da mostovi spajaju obale i ljude na njima, u ovom slučaju most je nepremostiva prepreka koja se svakodnevno koristi u političke svrhe. Dok gradonačelnik južnog dela, gospodin Bahtiri, tvrdi da most što pre mora biti otvoren za puni saobraćaj, dotle gradonačelnik severnog dela, gospodin Rakić, uporno pokušava da trenutno stanje opravda i produži što više, a i jedan i drugi se trude da problem mosta ostave u nasledje svojim naslednicima na tim pozicijama, jer je očigledno da njih dvojica to ne mogu ili ne umeju da reše. U svetlu toga pokrenuto je i pitanje gde su granice dva dela grada, kako bi se znalo ko je odgovoran za koji deo grada. Pritom i jedan i drugi se verovatno nadaju da se granice još dugo neće utvrditi a dok se one ne utvrde most se ne dira. Ostaće i dalje opasan metalnom ogradom i u procesu renoviranja iako je vremenski okvir za završetak radova probijen već mnogo puta. Obećanja su takva da se govori o savremenom objektu koji će biti po svim svetskim standardima iz oblasti gradjevine da će biti skoro pa nov most, kao svojevrsni most iz Andersenovih bajki ili bajki braće Grim. S obzirom da mosta još uvek nema ostaje nam samo bajka, i to ona sa zlim čarobnjakom jer ovo nimalo ne podseća na ništa lepše od toga.
Most će biti završen onda kad oba gradonačelnika budu iscrpeli sve pravne mogućnosti da most ostave zatvorenim ili onda kad ovi gradonačelnici ne budu na tim mestima više. Ja lično drugo rešenje ne vidim, nadam se da sam potpuno pogrešio, ja bih bio presrećan da sve ovo što sam rekao nije nimalo tačno, ali previše sam odrastao da bih verovao u bajke. Nadam se da ste i vi odrasli dragi moji čitaoci.
