Potpuno je nepotrebno na početku govoriti o svemu što se dešava trenutno na severu Kosova jer je to svima jasno, i dovoljno su informacije dostupne da je nemoguće izneti neku novu činjenicu u tom pogledu. Ali ono što nije svima jasno je čemu sve ovo vodi i koliko su potezi svih učesnika u dešavanjima pametni i svrsishodni. Dok i jedni i drugi ne odustaju od svojih ciljeva i zahteva dotle se situacija toliko zaoštrava i komplikuje da je i najoptimističnija prognoza u suštini loša i da kao takva zabrinjava svakog od nas koji snosimo posledice svega toga. Bez namere da bilo koga okrivljujemo, moramo da se zapitamo hladne glave koliko su i jedna i druga strana u pravu i da na osnovu činjenica makar i malo pokušamo da doprinesemo da se situacija bolje shvati, jer je jasno da rešenja za sada nema i da, koliko god se mi trudili, na to rešenje ne možemo da utičemo.
Napuštanjem institucija Kosova od strane Srba na Severu došlo se u politički vakuum koji sam po sebi niti može niti treba da traje večno jer je to u praksi nemoguće, ali krivac za sve to mora da shvati da je rešenje u njegovim rukama. Naravno, koliko god to bilo nekome teško da shvati ili prihvati, pre svega, krivac za to je, barem po mom skromnom mišljenju, aktuelni premijer Kosova. Odbijanjem da ispuni deo Briselskog sporazuma koji se tiče formiranja ZSO, on je dao povod da se napuste institucije Kosova od strane svih Srba koji su u njih i bili integrisani upravo kao zalog za formiranje pomenute Zajednice. Potpuno je jasno da je premijer morao biti svestan toga kada je u više navrata jasno izjavio da do formiranja ZSO neće doći, pa se postavlja pitanje čemu takvi potezi ako se želi mir i pomirenje, a, pre svega, i dostizanje takvog stepena odnosa koji bi se krunisao pravno obavezujučim dokumentom. Uslov da se prvo dobije priznanje od Srbije pa tek onda da se formira ZSO je pre svega nerealan i nedostižan jer je tokom celog procesa pregovora ustanovljen i redosled postupanja u sprovodjenju sporazuma u celini. Taj redosled se odavno ne poštuje i to je svima odavno jasno. Ali, bilo kako bilo posledice su tu.
Sa druge strane, napuštanje institucija je po mnogima bio jak udarac za ceo proces normalizacije odnosa ali i svakako jedini moguči potez, iako ima i onih koji zastupaju stanovište da je takav potez bio nepotreban. Ali kako god, jasno je da povratka na staro više nema, a neka buduća rešenja treba tražiti u dogovoru, ali nekom iskrenijem i pravednijem jer videli smo u praksi da ovo do sada nije išlo kako treba. Barikade i reakcija na njih su nešto što svakako ne doprinosi smirivanju tenzija, a sa zapaljivom retorikom, koja je ponekad izazvana a ponekad i prenaglašena, cela situacija se ponekad čini daleko težom nego što to zapravo jeste. Pretnje da se barikade moraju ukloniti nasilnim putem i da je vrlo verovatno da u tom procesu može doći do ljudskih žrtava su nešto što ledi krv u žilama, pa se postavlja pitanje kome sve to treba. Da li nas posle ovoga na terenu čekaju teške odluke na političkom planu ostaje nam da vidimo ali činjenica je da niti barikade mogu ostati večno, a ni ključ rešenja ne treba tražiti na barikadama, one su samo posledica nečeg lošeg u političkom procesu. Ko je kriv ostaje nam da vidimo, ali jedno je sigurno, bez iskrenijih dogovora i iskrenijeg pristupa celom procesu i poštovanja potpisanog, trajnog rešenja neće ni biti.
*Non bis in idem – (lat.) Ne dvaput o istom, pravna formulacija prihvaćena kao pravilo da se o jednoj pravnoj stvari ne sme dva puta suditi.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
