Neprestane tenzije na Severu Kosova uznemiruju stanovnike četiri opštine i sve je manje onih optimističnih, onih koji veruju da će jednom sve ovo što se dešava dovesti u normalu. Reciprociteti, barikade, fizički i verbalni sukobi, problemi sa dokumentima, problemi sa vodom, restrikcije struje, gužve na punktovima, hapšenja, ogromna netrpeljivost. Uz sve ovo još mnogo nagomilanih pratećih problema za koje ne treba kriviti ljude koji žive ovde. Mnogi su izgubili veru da će stanje na Severu možda postati bolje. A ko će verovati u bolje sutra posle svega što se desilo i što se očito priprema?
Stoga, nije ni čudo što mnogi odlaze odavde. Svako ko je bio bez posla, a pritom mogao da ode odavde, otišao je. Jednostavno, sve to se dešava zbog maltretiranja naroda i manipulisanja kroz razne političke metode. Stvorena je klima straha, vlada bojazan da bi mogao da se ponovi novi 17.mart 2004 godine. Poslednjih dana lokalni političari pominju i napuštanje kosovskih insistucija. Ucenjeni i od Beograda i od Prištine, Srbi sa Severa se nalaze između čekića i nakovnja. Ukoliko dođe do građanske neposlušnosti prema Beogradu, ugroziće finansijsku sigurnost, a ukoliko se ta neposlušnost okrene ka Prištini onda se dovodi u pitanje bezbednost. Ovaj narod se našao u Gordijevom čvoru, a na rešenje neće moći da suštinski utiče. O našim životima odlučuje neko ko je daleko – to je prilično suludo.
Priština želi da zaokruži svoju nezavisnost integracijom Severa, ali mi se čini kao da Kurti nema dovoljno strpljenja pa preduzima i radikalne metode. Sever Kosova je preplavljen policijom, pa je pitanje trenutka kada može doći do eskalacije. Ranije na ovom delu teritorije nisu patrolirala oklopna vozila specijalne jedinice kosovske policije, a sada su tu, naoružani „do zuba“ i sasvim je jasno da njihov jedini cilj nije sprečavanje šverca. Ponovo, kao nekad, imamo i nekoliko kontrolnih tačaka na kome se nalaze američki vojnici KFOR-a. Sve su to pokazatelji da je atmosfera podgrejana i da je preko potrebno smirivanje strasti.
Što se Beograda tiče, svaki put kada nešto potpiše objavi „pobedu“, što je ironično. Poslednji sporazum kada je Srbija pristala da ukine ulazno-izlazne papire za nosioce kosovskih dokumenata, a da se Kosovo složilo da ne uvodi takva dokumenta za one koji imaju srpske lične karte. Ovo je svakako bilo kompleksno pitanje, ali za Srbe sa Severa ovaj, kao i svaki drugi ustupak Prištini je poraz. Kao da gledamo predstavu posle svakog briselskog dogovora, a nekako srpski glumci u toj predstavi uvek odnesu kako oni kažu „pobedu“. I moglo bi se reći da Srbija, etapnim prizavanjem svega što Priština zatraži, polako klizi kao priznavanju nezavisnosti Kosova. Beograd prvo pokuša barikadama da kupi vreme ili izdejstvuje bolju poziciju u pregovorima, pa onda ipak napravi dogovor, ustupak.
Sever Kosova je lonac u kome se krčka kosovska čorba, gde se ukrštaju politike Beograda, Prištine i Brisela. Tlo na kome je život konstantno pod presijom, gde treba očekivati svašta. Ovde može sve preko noći da se promeni. Dovoljno je nekoliko nepromišljenih jednostranih poteza i eto nama novog haosa. Buntovnost koja se usadila kod ovog naroda počinje da nestaje, gasi se – valjda su mnogi umorni od informacija kojima nas bombarduju i dešavanja na terenu koja su vrlo dinamična. No, postoji još onih koji su spremni da se dokazuju i postanu heroji svog naroda – takve je potrebno permanentno obuzdavati.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
