(Ovaj tekst je prvobitno objavljen 09/06/2021)
Tokom dugog niza godina provedenih u opoziciji, premijer Kosova je smatrao prioritetnijim unutrašnji dijalog sa lokalnim Srbima u odnosu na politički dijalog sa Srbijom. Štaviše – i to s pravom – on je smatrao apsurdnim nalete tadašnjih zvaničnika za dijalog sa Vučićem bez ikakvog dijaloga sa kosovskim Srbima. Ako iz ove jednačine oduzmemo odnos prema Briselskom dijalogu, ideja unutrašnjeg dijaloga se činila ne samo dobronamernom, nego i neophodnom. Međutim, postojao je jedan problem: godina nije bila ni 2008, ni 2009, a ni 2010, nego 2019. i 2020.
Unutrašnji dijalog je bio još jedan znak nekonzistentne transformacije Albina Kurtija. Jedna transformacija koja ga je naterala da digne ruke od “etničke Albanije” verujući u jedno “multietničko Kosovo”. Prema tome, uprkos nekonzistentnosti ove transformacije, ideja ”unutrašnjeg dijaloga” me je naterala da verujem da premijer Kurti ima ozbiljne namere u vezi sa jačanjem državnosti. Zašto? Kosovski Srbi su bili centralni subjekat osnovnih procesa i načela državnosti: proces povratka (čiji značaj vidimo u postojanju Ministarstva za povratak [i zajednice]), evo već dve decenije, proces integracije (koji za cilj ima integraciju srpske manjine, a zatim i ostalih etničkih manjina), multietničnost (isto) i međuversku toleranciju (koja se ne ostvaruje kao što misli većina pripadnika ovog društva uzajamnim čestitanjem za Bajram i Božić između Albanaca muslimanske i hrišćanske veroispovesti, već u sużivotu Albanaca muslimanske i hrišćanske veroispovesti sa Srbima pravoslavne veroispovesti i gde neće biti napada na džamije i crkve kao što ih je bilo tokom ove godine). Dakle, čvrsto sam verovao da se jačanje državnosti Kosova zasniva na savladavanju uticaja Srbije na Srbe, te sam stoga verovao i u ovu transformaciju.
Ali, Vučić je već završio jedan takav ”unutrašnji” dijalog sa kosovskim Srbima a koji, shodno mojoj tački gledišta, nije bio ništa više nego jedan apsurdan monolog, ali koji je imao političke ciljeve koje je, nažalost, i ostvario. Dok su u međuvremenu napadani temelji kosovske državnosti, kosovski Srbi su se još više mobilisali oko svoje etničke pripadnosti, a time i oko Vučićeve vlasti.
Održani su izbori 6. oktobra 2019. godine, kada je Srpska Lista, kontrolisana od strane Vučića, dobila preko 95% glasova srpske zajednice a Nenad Rašić – bivši partner Hashima Thaçija, koji je isto tako postao i partner Albin Kurtija i koji priznaje Kosovo – dobio samo nula zarez nešto glasova. I izbori od 14. februara su dali slične rezultate, a u kojima se Rašić nije ni uključio.
Vučić je sa svojim “monologom’”, koji je nazivao “unutrašnjim dijalogom”, sa kosovskim Srbima ukrao njihovu demokratiju i njihovu slobodu, ali i bilo kakvu mogućnost da Kosovo završi takav jedan proces, koji je, kao što smo rekli, neophodan.
Evo već dugo vremena (u stvari od početka vremena kada je Kosovo postala država), Albanci su se stalno žalili da su njihovi sunarodnici Srbi privilegovani. Među ovim nacionalističkim Albancima je bio i Albin Kurti. A sa druge strane, Hashim Thaçi sa ostalim predstavnicima vlasti je imao odbrambeni mehanizam poricanja (denial) i u početku nisu prihvatali ni mogućnost odvijanja jednog političkog dijaloga sa Srbijom kao ni značaj priznavanja od strane ove države, i kao posledica toga, ni važnost koju je imala integracija kosovskih Srba i priznavanja nezavisnosti sa njihove strane.
Nije bilo nikakvih ozbiljnih projekata sa ulaganjima koje su imale za cilj jednu sadržajnu integraciju. Sve što je urađeno urađeno je zbog nemoći suprotstavljanja stalnom stanju poricanja kao jednom odbrambenom mehanizmu koji nije nikoga zaštitio.
Pozicija i opozicija su tokom 2010-ih godina glumile značaj i dale su glas žalbama Albanaca o privilegijama Srba, dok je u međuvremenu Srbija na terenu iskoristila ovaj apsurd i izvojevala svaku moguću pobedu neutrališući tako sve one glasove Srba koji su prihvatali integrisanje i nezavisnost. Nije bilo samo “monologa” Vučića, nego je bilo i premlaćivanja, zastrašivanja pa čak i ubistava.
Očekuje se da Kurti učestvuje u dijalogu u Briselu već ovog meseca. Srbija ne samo da se nije izvinila i nije platila ratnu štetu, nego je znatno povećala neprijateljstvo kao rezultat jačanja njene pozicije unutar Kosova i njene geostrateške pozicije.
U skorije vreme, Kurtijeva vlada je platila neplaćenu struju Srba na severu – nešto čemu se ranije suprotstavljala. Sadašnja opozicija sačinjena uglavnom od predstavnika koji su do juče bili na vlasti, nije oklevala da je napadne pominjući joj njen raniji suprotstavljajući stav po tom pitanju. A sadašnji premijer i dojučerašnji predstavnik opozicije, isto tako nije oklevao da im uzvrati kontranapadom pozivajući se na to što su oni prethodno uradili isto i sadašnje kontraverzno suprotstavljanje.
Situacija je toliko banalna da te tera da naše političke predstavnike smatraš mentalno zaostalim osobama. Ali, nadam se i verujem da to ne stoji. Verujem da pak imamo posla sa političarima koji su ostali u prošlosti i koji imaju oblik i snagu protesta sličnu onoj koju ima Savez istoričara “Ali Hadri” u Dečanima.
I sasvim na kraju, manastir u Dečanima je uvršten od strane Europa Nostra među 7 najugroženijih lokacija kulturnog nasleđa u Evropi. Mediji u Srbiji izveštavaju o jednoj operaciji pod nazivom “Kultet” (Kultovi) koju je obavila Kosovska Policija zbog povećanja broja napada na verske objekte Srba. Policija kaže kosovskim medijima da su se ovi napadi dogodili zbog drugih motiva koji nisu bili etnički ili verski motivisani. A u međuvremenu, sve što premijer radi je to da piše pismo organizaciji Europa Nostra u kojoj se protestuje zbog odluke dok nijedan od ovih događaja ne predstavlja nacionalnu vest iako će to odrediti našu sudbinu za pregovaračkim stolom u Briselu.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
