Velika je tenzija i velike se priče vode na Kosovu već više od dvadeset godina. Sve vreme se priča, a pričaće se i dalje o očuvanju kulturnog nasleđa Srba na Kosovu, o borbi za opstanak, o ostanku u preostalim srpskim sredinama na Kosovu. I to zaista i jeste naša najveća borba, borba za dostojanstven život kod kuće, ma koliko neko smatrao da nismo kod kuće.
Neko se neće složiti sa ovim i reći će pa Kosovo je demokratska, multietnička zemlja koja poštuje prava manjina i sve što ide uz to. Da, formalno i deklarativno, da. Ali suštinski, dešava se konstantno iseljavanje Srba sa Kosova, a to nije od dobre hrane i lepog života. I opet da, stoji činjenica da odlaze i Albanci, ali mislim da su razlozi malo drugačiji.
Ali kako se izboriti sa ovim problemom? Kako se izboriti da se poštuju zajemčena prava? Kako naterati državu ili “državu”, kako vam je milo, da poštuje svoje zakone i svoj ustav i da ih primenjuju na sve svoje građane, kako sami vole da nazivaju i Srbe koji sebe ne smatraju građanima Kosova? Kroz institucije? Iste te koje ne poštuju zakone i Ustav? Na ulici, na barikadama? Šta nam je to donelo poslednjih više od dvadeset godina? Kako onda, oružani sukob? To je put u još veću anarhiju i ogromne patnje, to smo već imali prilike da doživimo, neki od nas već u prvom razredu osnovne škole. Ne, to nam nije potrebno ponovo!
I da se razumemo, ja zaista shvatam svaki vid borbe za poštovanje prava i smatram ih legitimnim. Samo ima druga stvar koja me brine. Brine me to što svakim novim danom neka porodica napusti Kosovo i preseli se negde u centralnu Srbiju. Deca završavaju osnovnu školu u srpskim sredinama na Kosovu i veliki broj nakon toga ne želi da upiše i srednju školu u istom mestu, već odlaze u Srbiju. O fakultetima i da ne govorim. Kada odu deca, roditelji i nemaju razloga da ostaju i bore se za bilo šta na Kosovu. Odlaze i oni. A, nažalost, svakom novom vešću sa Kosova na televiziji, svakom novom barikadom, rundom pregovora, sve više ljudi krene sa pakovanjem kofera i diže ruke od svega.
Previše je! Prođe život!
I tako dolazimo do paradoksa iz naslova. Što se više borimo da ostanemo, sve nas više odlazi. Tužna istina i začaran krug. I kako izaći iz njega? Oružjem? Samo ako želimo da ubrzamo proces o kome pišem! Protestima? Svakako! To jeste način borbe, samo što su ljudi i od toga umorni i čak i zbog toga odustaju. Kroz institucije? Pokušali, ne vidim neke rezultate desetogodišnjeg učestvovanja u njihovom radu!
Da li imam rešenje? Nisam dorastao tome da mogu da predložim rešenje, ali ono što znam je da su ljudi preumorni od tenzija i konstantnih problema. Voleo bih kada bi nas sve pustili da odmorimo. Da ne slušamo o specijalcima, kriminalcima, barikadama, teritorijama, tablicama i nalepnicama, pa čak i evropskim vrednostima koje su postale najskuplja prazna reč u istoriji ovih prostora.
Dajte da odmorimo! Dajte da živimo.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
