Evo ga kraj januara, vremenske prilike kao da prate situaciju, tmurno i kišovito vreme, ponekad vetar sa juga a ponekad i sa severa, sve u svemu i ne baš toliko praznična atmosfera. Dok je u ostatku sveta ovaj januar ispraćen proslavama i nekim mirnijim dešavanjima, kod nas je sve to dobilo malo drugačiji ton. Pucnjave, ranjavanja, hapšenja, pretnje, prebijanja, reklo bi se ništa novo. Naravno sve ovo u ironičnom tonu jer daleko je ovo od normalnog stanja ali ipak je nešto što nam se svakodnevno dešava. Najgore od svega je što se na sve ovo polako navikavamo pa lestvicu normalnog spuštamo daleko ispod nečeg što bi nazvali civilizovanim. Medjutim, da se sve to još dodatno začini pobrinula se medjunarodna zajednica, ili barem onaj njen zapadni deo, jer istok sada ima malo bitnija posla. I to je nešto na šta smo posebno navikli, tutorstvo i odlučivanje u naše ime. Kad sve to stavimo na sto, nije ni čudo što običan čovek ovde i ne vidi neku perspektivu koliko god se političari upirali u nameri da kažu i dokažu kako je ovde se normalno i idealno i kako nas svetla budućnost tek čeka. Bez namere da ceo ovaj tekst dobije neki depresivan ton ali svako ko širom otvori oči jasno vidi da je normalan život odavno ovde zamenjen nečim što se životom samo zove.
Konstantne pretnje po bezbednost uticale su na to da ovaj januar umesto prazničnog raspoloženja dobije sve one negativne atribute nekog mračnog perioda. Ko je za to kriv potpuno je nepotrebno govoriti jer nema svrhe okrivljivati bilo koga, odavno je jasno da takva praksa kod nas ne menja ništa, samo još dodatno produbljuje jame i rovove na obe strane. Novogodišnje i božićne praznike smo umesto uz praznični TV program ispratili uz vesti o ranjavanjima i pucnjavama, dok su u ostatku sveta brinuli o nekim manje važnim problemima mi smo imali daleko veče brige. To je, kažu, deo života, ali niko izgleda ne primećuje da mi i nemamo život u punom smislu te reči.
Umesto o Deda Mrazu, deca su na TV-u slušala o posetama stranih diplomata; umesto porodičnih filmova i serija, gledali smo izveštaje sa terena o pucnjavama i ranjavanjima. Sve u svemu jako turbulentan januar, a kako je krenulo i februar će biti isti, ali ima jedna srećna okolnost u tome, februar je kraći, makar i za jedan dan. Malo sarkastično ali od humora do sarkazma i ironije tanka je granica.
Diplomatske borbe na svim frontovima, novi uslovi i novi problemi na političkom nivou, nove ucene, nove provokacije, novi okviri za pregovore, novi planovi, nove inicijative, toliko toga novog a u stvari sve ipak toliko staro i otrcano da postaje mučno gledati sve to na jednom mestu u samo jednom mesecu. Od toliko novosti ostaju nam samo stara lica, i isti problemi, a ove novosti i novine na svim poljima umesto da donesu nešto novo i bolje samo otvaraju i nove probleme. Jer ako je neko na svetu sposoban da od svega napravi problem onda smo to mi, u tome smo dostigli sam vrh umeća. Ako se po jutru dan poznaje kako kaže stara poslovica onda ovu godinu bolje da poništimo odmah, jer, ako je ovako krenulo, ostalih 11 meseci me brinu već unapred.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
