Zaglavljen na severu Kosova, kao i mnogi počinjem da se pitam ima li smisla živeti ovde? Prolazi život, mi ni korak napred, štaviše kao da smo na korak od rata. Frustrirani, provodimo vreme u svojevrsnim logorima u Evropi u 21. veku. Ah, nisam mogao da slutim u kakvoj ćemo se situaciji naći. Mi smo uspeli da zarobimo sebe barikadama, pritom su nam izlaze zatvorili i kosovski policajci. Sve je blokirano. Alternativni putevi su postali jedini izlaz, bekstvo iz ove “utopije”, ali prvim snegom će se i ta nada ugasiti. Jednostavno rečeno, stanje je očajno!
Dani provedeni na severu Kosova od kako su počele barikade su sve, samo ne opušteni. Svi isčekuju neke informacije, čekaju vesti, slušaju Beograd, a osluškuju i Prištinu. U razgovoru sa ljudima sam mogao da vidim tu gorčinu, utučenost i bes istovremeno, mnogi su za bilo kakvo mirno rešenje, samo da već jednom ovo prestane, da živimo normalno, a bilo je i onih koji bi opet u rat samo da se sve već jednom okonča. Iz dana u dan stanje na terenu je sve lošije, Vučić tvrdi da je uz svoj narod i da se ne plaši Kurtija, dok ovaj drugi preti da će ukoliko KFOR ne ukloni barikade on to uraditi i ne isključuje žrtve. Eto nam demokratije.
Uz svu limitiranost kretanja, lokali na Severu nisu radili prvih deset dana od postavljanja barikada, a sada rade do 18h. Sve manje ljudi je na ulicama, trgovinama, mada mnogo ljudi je odavde već odselilo. Sportski i kulturni događaji su nezamislivi u ovim uslovima, pa je internet ostao kao jedini prozor u svet. Nadam se da nam i to neće uskratiti.
Ako bolje razmislim, život ovde postaje tragedija. Tragedija jer smo lišeni slobodnog kretanja, slobodne misli i izražavanja, slobodnog izbora, napretka, suočeni sa katastrofalnim demografskim deficitom. Škole i vrtići nisu radili za vreme ovih tenzija. Nema policije na ulicama, sudije, odbornici i poslanici su takođe podneli ostavke. Roba teško dolazi do prodavnica, preti nestašica osnovnih životnih potrepština. Ovo je rasulo jednog sistema. Toliko o Kurtijevoj diplomatiji i demokratskom pristupu, ispada da su svi njegovi prethodnici bili racionalniji, nisu se upuštali u ovakve pohode.
No, da vidimo šta je prethodilo barikadama. Hapšenje bivših policajaca, onih istih koji su do pre mesec dana radili za kosovsku službu. Naime, oni su odjednom postali zločinci, a nisu bili dok nisu napustili posao. Nisu samo oni postali zločinci od kako je Kurti na vlasti, imamo primer gde je matičar iz sela Vitomirica uhapšen zbog „nedela“, odjednom se neko dosetio 23 godine nakon rata da je počinio ratni zločin. Treba napomenuti da taj čovek nije odlazio sa Kosova posle rata, valjda nije imao čega da se plaši. Ne bih da tražim još primera, a sasvim sigurno da ih ima. Ovo zaista vređa zdrav razum i postavlja se pitanje ko se sutra može naći na tom spisku ratnih zločinaca. Pojavili su se spiskovi za hapšenje gde se mnogo Srba tereti za ratne zločine, gde se pominju i kriminalna delovanja. Na jednom od tih spiskova su sin i brat predsednika Vučića i mnogo Srba sa severa Kosova. To je objavio poslanik Samoopredeljenja, Armend Muja. Ovo je samo dolilo ulje na vatru, pa se sada običan svet pita ko se sve može naći na meti Prištine. Srbe je teško zauzdati na taj način, ovo je kontraproduktivno, izazvaće samo bunt kod naroda. Raširiće jaz koji već postoji među narodima i sve teže će se na ovaj način dolaziti do kompromisnih rešenja.
Pitanje oko preregistracije vozila je dovelo do tenzija, tada je smenjen direktor policije za sektor Sever, Nenad Đurić, jer je odbio da kažnjava Srbe. Čini mi se da je to pokrenulo lančanu reakciju i evo nas u pat poziciji. Opet se čeka strani faktor da nam razreši problem koji smo sami napravili, da umiri obe strane. Veliki brat bi trebalo što pre da preuzme kontrolu nad trenutnom situacijom, da ne eskalira u nešto čemu nema povratka. Siguran sam da postoje politički istrumenti koji mogu umiriti ove lude balkanske glave.
Napomena: Mišljenja i stavovi izneseni u ovom tekstu su isključivo autorski i ne predstavljaju nužno stavove i mišljenja New Perspektive.
