“Severac” na jugu – strahovi i predrasude

Zdravo ljudi! U ovom blogu ću se potruditi da Vam opišem kako se oseća čovek sa severa koji nije bio na jugu nakon rata. Sa kakvim se predrasudama i strahovima suočava? Oni stariji i sa velikom nostalgijom i tugom u srcima; što sve dovodi do toga da veliki broj ljudi sa Severa i 15 godina nakon rata nije i ne želi da poseti Jug. (U ovom tekstu „sever“ i „jug“ ću koristiti kao odrednice za delove Kosova severno i južno od reke Ibar).

0
1158

(Ovaj tekst je prvobitno objavljen 17/12/2014)

Zdravo ljudi! U ovom blogu ću se potruditi da Vam opišem kako se oseća čovek sa severa koji nije bio na jugu nakon rata. Sa kakvim se predrasudama i strahovima suočava? Oni stariji i sa velikom nostalgijom i tugom u srcima; što sve dovodi do toga da veliki broj ljudi sa Severa i 15 godina nakon rata nije i ne želi da poseti Jug. (U ovom tekstu „sever“ i „jug“ ću koristiti kao odrednice za delove Kosova severno i južno od reke Ibar).

Ja imam 23 godine, a prvi put sam prešao na jug sa 17 godina. Da, ja sam izuzetak. Kao neko ko je 1999. godine imao samo 7 godina, ja se i ne sećam Kosovske Mitrovice dok je bila jedan grad, jedna opština. Prištinu, Vučitrn, Prizren, Peć znam da nikada nisam ni video. Da li sam bio prestrašen kada sam prvi put trebao da pređem most na Ibru? APSOLUTNO! Bio je to put u Prištinu na neki seminar za koji sam se prijavio neposredno pre toga. Seminar je inače bio multietnički, dakle bilo je i Srba i Albanaca kao učesnika. Prvi moj strah je bio kako ću funkcionisati sa albanskim učesnicima. Pa ja nikada pre toga Albanca nisam video uživo! Sledeće što mi se motalo po glavi je: „Kako ja da pređem most?! Pa tamo sigurno stoji neko i posmatra kada Srbi pređu most! Odmah će znati da sam Srbin. Šta da kažem?!” Sledeće što mi je palo na pamet je bilo: „A kako da se vratim ja posle na sever? Šta ako me neko presretne i upita zašto sam bio na jugu“? Da li je uopšte ispravno to što idem u Prištinu na seminar?

Uh, velika je to zbrka u glavi, verujte mi na reč! No, ipak sam se odvažio i krenuo na taj seminar. Prvi strah: savladan! „I albanci su samo ljudi,“ – pomislih. Iako to nije uvek teklo sve glatko zbog veoma različitih pogleda na realnost, ipak mi je taj susret sa ljudima sa juga ostao kao nešto vrlo korisno, nešto što je i mene ojačalo i razbistrilo mi misli. Imao sam priliku da čujem i drugu stranu i da stvorim možda realniju sliku. Uvek je bolje kada čujes više mišljenja, pa na osnovu svi tih mišljenja gradiš svoj stav o nekoj temi. U našem slučaju tema je više nego ozbiljna, i nju moramo savladati ukoliko mislimo da živimo zajedno ili makar jedni pored drugih.

Drugi strah: Ipak me niko nije presreo kada sam prešao sa severa na jug. Niko me nije istukao. Niko me nije ubio na kraju krajeva. A sve se to mota po glavi jednog sedamnaestogodišnjaka kada prvi put prelazi most. I ne samo sedamnaestogodišnjaka, nego verovatno i svakog čoveka. Naravno, nije uvek prijatno; štaviše, češće nije prijatno nego što jeste. Bilo je neprijatnih situacija kada su ljudi dobacivali, vređali na albanskom, misleći da ih ne razumemo, ili gledali ispod oka, međutim to je njihova stvar i kasnije me to nije doticalo.

Treći strah: Nisam nikada imao problema prilikom povratka na sever, pa i preko glavnog mosta. Nikada me niko nije pitao gde sam i zašto bio. Pa ipak i sada, skoro 6 godina kasnije, imam taj neprijatni osećaj, osećaj da svi gledaju u mene i krive me. Znam da to nije tako i da nema ni razloga da bude, ali ni ta situacija nije prijatna.

Ali kada sam sve to već prošao, desilo se i mnogo lepih stvari. Na primer, posetio sam sve one gradove koje sam na početku teksta naveo da nisam ni video pre rata. Posetio sam mnoga mesta gde su članovi moje porodice studirali, radili, išli na koncerte. Ma, živeli normalno. Šta reći tek za njihov osećaj u grudima kada im ispričam gde sam bio i šta sam video. Pa ljudima krenu suze. Jedna žena mi je rekla da ona ne bi mogla da ode u Prištinu i da vidi mesto gde je studirala i živela. Tužno je to!

Posetio sam gotovo sve najbitnije srpske kulturne spomenike koji su ostali na jugu i koje mnogo Srba nema priliku da obiđe i vidi. A to je stvarno veliko bogatstvo našeg naroda.

Na kraju, preporučujem svima koji imaju mogućnost da odu na jug i vide sve što sam ja video; da iskoriste priliku – mnogo je lepo videti sve to i mnogo će se naučiti iz toga. Budite sigurni. Znam, neće biti prijatno, ali kada se vratite kući, bićete srećni, to Vam garantujem.