(Ovaj tekst je prvobitno objavljen 07/04/2016)
Upravo zato što verujemo da je razgovor o odgovornosti za zločine počinjene u prošlosti jedini ispravan put ka normalizaciji odnosa na relaciji Beograd – Priština, nastavićemo da se borimo. Nastavićemo da temu nasleđa ratne prošlosti guramo u javni diskurs i svojim akcijama podsećamo na neophodnost suočavanja sa prošlošću.
Kada sam na svom Facebook profilu najavila da će se 26. marta u Beogradu organizovati šetnja do Batajnice u znak sećanja na nevino stradale u masakru u Suvoj Reci 1999. godine, jedan od prijatelja sa Kosova je prokomentarisao “konačno”. Taj komentar je u meni izazvao osećaj tuge i nemoći.
Pitala sam se kako je moguće da se, posle svega što su brojne organizacije u Srbiji uradile na pokretanju rasprave o odgovornosti Beograda za zločine počinjene tokom rata, ljudi na Kosovu i dalje iščuđavaju našim akcijama. Civilno društvo je u Beograd dovelo izložbu „Vizuelna istorija“ koja govori o stradanju porodice Bogujevci u Podujevu, napravilo poimeničan popis ubijenih u ratu u okviru projekta “Kosovska knjiga pamćenja”, organizovalo razmenu više hiljada mladih, ugostilo na desetine kosovskih umetnika, na brojnim tribinama govorilo o žrtvama i suđenjima odgovornima za masovna ubistva i proterivanje civilnog stanovništva. Međutim, očigledno je da svi ovi pokušaji prikazivanja drugačijeg lica Srbije ostaju u senci zvanične politike.
Zvanični Beograd se nikada nije izvinio za zlodela počinjena tokom 1998. i 1999. godine. On nikada javno ne govori o umešanosti vojske i policije u etničko čišćenje Albanaca. Čak i kada se pred beogradskim Višim sudom neko osudi za zločine počinjene na Kosovu, o tome se govori kao o akcijama pojedinaca, koje nisu imale nikakve veze sa dejstvima zvaničnih snaga. Dodatno, Beograd se na dnevnom nivou utrkuje sa prištinskim vlastima u tome ko će koga više uvrediti, optužujući ga za nesaradnju i nedoslednost.
Znam da ne bi trebalo da se iznenađujem kada neko na Kosovu nije upoznat sa naporima srpskih nevladinih organizacija i nekolicine pojedinaca da na drugačiji način govore o ratu. Jednostavno, u poplavi negativnih vesti koje dolaze iz Beograda, obaveštenja o sporadičnim akcijama civilnog društva ne mogu da dobiju bitku za vidljivost. To i nije neka nepoznanica, niti karakteristika isključivo Balkana.
Međutim, drugi talas tuge i nemoći u vezi sa mojom najavom šetnje do Batajnice na Facebooku, usledio je kada mi je prijatelj sa Kosova pojasnio da je komentar “konačno” napisao misleći da su akciju podržale vlasti iz Beograda. Nekako, a ja stvarno ne znam kako, on je pomislio da se šetnja do mesta na kojem su 2001. godine pronađene masovne grobnice sa više od 700 tela kosovskih Albanaca organizuje uz podršku vlasti. Ono što je mene nanovo rastužilo, jeste zapravo osećaj da se tako nešto neće uskoro desiti.
Šetnju od Trga republike do Batajnice organizovala je Inicijativa mladih za ljudska prava. U duhu proseka godina ljudi okupljenih u ovoj organizaciji, nekoliko desetina Beograđana i Beograđanki hodalo je noseći transparent “Premladi da se sećamo, odlučni da nikada ne zaboravimo”. Osim podsetnika na 46 članova porodice Berisha iz Suve Reke čija tela su pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici, poruka akcije bila je i da država Srbija mora da stane na put rehabilitaciji ratnih zločinaca i relativizaciji zločina.
Sama šetnja se odvijala u saradnji sa policijom, koja je bila prisutna ne samo da bi regulisala saobraćaj dok se odvija skup u pokretu, već i kako bi organizatore i učesnike odbranila od eventualnog fizičkog napada onih Beograđana koji su bili revoltirani ovom akcijom. Iako je na društvenim mrežama bilo jako mnogo ljudi koji su pretili da će doći da upropaste skup, to se, na sreću, nije desilo.
Ipak, važno je znati da je policija prisutna u slučaju da se na ovakvim skupovima pojave ljudi koji se ne ustručavaju da nasiljem izraze svoje nezadovoljstvo. Mladi okupljeni oko desničarskih organizacija koje neguju nacionalističke ideje su neizostavan deo ikonografije velikog broja akcija organizacija za ljudska prava. Oni dolaze ogorčeni idejama koje promovišu nevladine organizacije i neretko su spremni da se fizički sukobljavaju. Primarna meta njihovog besa jesu organizatori skupova, ali ni policija, čiji je zadatak da održava red na javnom mestu, nije izostavljena. U trenucima kada neka organizacija na ulici promoviše ideje o regionalnoj saradnji, suočavanju sa prošlošću, poštovanju ljudskih i manjinskih prava, neretko dolazi do sukoba između ultradesničara i same policije. U njihovim očima policija predstavlja državu koja podržava ovakve skupove samim tim što ih obezbeđuje i na kraju krajeva, zato što ih ne zabrani.
Tako ista ona država koja ne želi da govori o odgovornosti za rat na Kosovu, prema shvatanjima desničarskih organizacija, postaje podržavalac ovakvih skupova. Ovde bih mogla da pomislim kako je to zapravo dobro i da, iako nas zvanično ne podržava, država je ipak na našoj strani. A onda se setim da ta ista država i njena policija odobravaju i obezbeđuju skupove i organizacijama koje propagiraju mržnju i čiji članovi su u zatvoru upravo zbog toga što su se u svom delovanju koristili nasiljem. To me ponovo vrati u realnost u kojoj shvatam da podrška policije pri organizaciji šetnje do Batajnice ne predstavlja ništa više od omogućavanja uživanja Ustavom zagarantovanog prava na slobodu okupljanja. I tako se još jednom podsetim da smo u propagiranju ideja o suočavanju sa prošlošću ipak usamljeni.
Ali ovo saznanje nas ne obeshrabruje. Upravo zato što verujemo da je razgovor o odgovornosti za zločine počinjene u prošlosti jedini ispravan put ka normalizaciji odnosa na relaciji Beograd – Priština, nastavićemo da se borimo. Nastavićemo da temu nasleđa ratne prošlosti guramo u javni diskurs i svojim akcijama podsećamo na neophodnost suočavanja sa prošlošću. Nastavićemo da organizujemo šetnje, pokrećemo debate, izlazimo na ulice Srbije. I sve tako do trenutka kada će se neka buduća vlast naći na našoj strani.
