Sa saznanjem da je prošlost teška i bolna, ali i da se ne može promeniti, verujem da je važno suočiti se sa nasleđem te prošlosti, o njoj javno govoriti, zbog nje se izviniti, i nakon svega toga, graditi budućnost.
U poređenju sa prethodnih osam godina, u 2015. godini sam provela ubedljivo najmanje vremena na Kosovu – manje od mesec dana. Ovo sigurno zvuči neskromno, ali prirodom posla i privatnih veza, generalno putujem mnogo na Kosovo. Ipak, kada je u pitanju unapređenje mog znanja o političkoj situaciji na Kosovu i u vezi sa Kosovom, 2015. godina je bila ubedljivo najkvalitetnija.
Imala sam priliku da o “kosovskom pitanju” razgovaram sa Editom Tahiri, Markom Đurićem, Atifete Jahjagom, Milovanom Drecunom, Albinom Kurtijem, Aleksandrom Jablanovićem, Fatmirom Sejdiju, Branimirom Stojanovićem, Petritom Selimijem, Vladetom Kostićem, Valdetom Sadiku, Dejanom Pavićevićem, Shpendom Ahmetijem, Nenadom Rašićem… Skoro sve njih sam kroz posao po prvi put srela ove godine. Nije da ranije nisam pokušavala da zakažem sastanke preko organizacije u kojoj radim (Inicijative mladih za ljudska prava), ali uglavnom smo nailazili na zatvorena vrata. Ako je potrebno da ocenim da li sam uočila neki napredak u odnosima institucija u Beogradu i Prištini prema mladima koji dolaze iz nevladinog sektora, morala bih da priznam da je u protekloj godini postignut vidan napredak kada je u pitanju otvorenost institucija da razgovaraju sa onima koji nisu iz njihovih redova.
Ovu godinu ću upamtiti i po konstruktivnosti brojnih sastanaka koje sam, kao predstavnica organizacije čija misija je da gradi nove veze u regionu, imala sa zaposlenima u vladi Kosova i Srbije o uspostavljanju Regionalne kancelarije za saradnju mladih. Kada se ova kancelarija uspostavi, mladima će, kroz programe razmene koje finansiraju vlade, biti ponuđena prilika da o susedima uče iz ličnog iskustva, a ne školskih udžbenika i medija, koji su prepuni mržnje.
U 2015. godini sam učestvovala i u izradi prve zajedničke publikacije profesora i asistenata Fakuleta političkih nauka u Beogradu i Odeljenja političkih nauka Filozofskog fakulteta u Prištini. Publikacija pod nazivom “Perspektive multietničkog društva na Kosovu” ne zaobilazi teška pitanja, otvara akademsku diskusiju o problemima koji opterećuju dva društva i predstavlja kvalitetnu literaturu za svakoga ko o političkim pitanjima odnosa Kosova i Srbije želi da se informiše. Iako u 2015. godini nije bilo hrabrosti ni u jednom dekanatu da podrže ovaj projekat, verujem da je otvoren prostor da se u budućnosti pokrene i zvanična akademska saradnja.
Ovo je nekoliko primera kroz koje mogu da posvedočim da su se neke stvari na relaciji Beograd – Priština pomerile u prethodnoj godini, pre svega kada su u pitanju mladi. Nameće se pitanje da li su i u kojoj meri ovi uspesi, zajedno sa pregovorima u Briselu, imali uticaja na obične građane. Nisam optimistična u vezi sa odgovorom na ovo pitanje. Za mlade u Srbiji Albanci se nalaze vrlo visoko na lestivici naroda sa kojima ne žele da imaju kontakte. Opozicija kosovskoj vladi, koja okuplja mnogo mladih, je čitavu godinu provela na ulici protestujući zbog pregovora sa Beogradom. Veći broj mladih iz Beograda je posetio Njujork nego Prištinu, dok mladi kosovski Albanci podjednako ne žele da putuju u glavni grad Srbije… Ako se ovome dodaju rasprava o Kosovu u UNESCO-u i Zajednici srpskih opština, kao i nebrojene izjave najviših zvaničnika Beograda i Prištine ozbiljno opterećene nasleđem teške prošlosti, bojim se da 2015. godina neće ostati upisana u istoriji kao godina velikog preokreta.
Zašto je to tako? Zašto se uspesi postignuti na institucionalnom nivou ne preslikavaju na društvo, a pre svega mlade? Gde se to, 16 godina nakon rata, krije glavna prepreka za prevazilaženje problema iz prošlosti? Mnogi bi rekli da je ovo jedno vrlo kompleksno pitanje na koje se ne može dati jednostavan odgovor. Složila bih se da je odgovor višeslojan, ali ipak duboko u sebi verujem da je i vrlo jednostavan.
Ja nikada nisam imala nijedan problem na Kosovu, nikada me niko nije prekorio zbog toga što pričam srpski. Kada imam problem, prvo naglasim da sam iz Beograda, a tek potom zatražim pomoć. U takvim situacijama ljudi se iskreno utrkuju da mi pomognu. Znam da mi mnogi u Srbiji, a možda ni na Kosovu, ne bi verovali kada bi čuli o neverovatnim situacijama u kojima sam se našla u Prištini, Peći, Đakovici, Prizrenu, Mitrovici, Drenici, na putu za Štrpce, Novo Brdo… Ali ja znam da je sve to stvarno i osećam se jako bogatom zbog toga. Presrećna sam što za Prištinu mogu da kažem “moja”, što tamo žive neki ljudi koje smatram istinskim prijateljima, što znam na desetine pesama na albanskom jeziku, što noću mogu sama, bez straha, pešice da napravim krug od Dragodana, preko Gradića Pejton, do Sunčanog brega i da završim u gradskom parku.
Kako je to moguće? Zašto je meni Kosovo to dozvolilo?
Ovde se vraćam na to da je odgovor na pitanje “zašto nema normalizacije između dva društva?” jednostavan. Ja znam prilično detaljno šta se devedesetih godina dešavalo na Kosovu, poznate su mi činjenice o suđenjima u Hagu, Beogradu i pred raznim sudovima na Kosovu za zločine počinjene 1998. i 1999. godine, a posebno o ubistvu više od deset hiljada Albanaca. Poznati su mi detalji o Srbima koji su bili primorani da napuste Kosovo. Vrlo sam kritična prema kosovskim institucijama, a još kritičnija prema politici moje vlade u Beogradu, posebno u vezi sa njenim potezima na Kosovu. Ne ustručavam se da o problemima razgovaram i stvari nazovem pravim imenom. Činjenica da sam kritična prema Kosovu ne čini me njegovim neprijateljem, već sagovornicom koja se ne plaši otvaranja teških tema. To što kritikujem svoju vladu nikako ne znači da ne volim Srbiju. Naprotiv. Zato što je volim i želim da bude bolja, insistiram da se istina ne gura pod tepih. Sa saznanjem da je prošlost teška i bolna, ali i da se ne može promeniti, verujem da je važno suočiti se sa nasleđem te prošlosti, o njoj javno govoriti, zbog nje se izviniti, i nakon svega toga, graditi budućnost.
Tu budućnost moraju da grade političke elite. One imaju najviše uticaja i daleko više prostora za to od bilo kojeg pojedinca u našim društvima. Dok dve vlade ne shvate da je istinska normalizacija jedino što nam preostaje, uz iskren odnos prema greškama iz prošlosti, nama pojedincima ostaje da budemo spona između ovog trenutka i neke svetlije budućnosti koja neminovno mora doći.
Ja imam običaj da kažem da svaki put kad se meni nešto neverovatno lepo desi na Kosovu, jedan nacionalista u Srbiji nestane. Želim da u 2016. godini višestruko poraste broj mladih Srba i Albanaca koji će putujući na Kosovo ili u Srbiju doživljavati svoje neverovatne priče i da će njihovo iskustvo ućutkati sve one koji su prepreka normalizaciji.
